VODA
Kada sam bila mala, moja baka Rosa naučila me da heklam.
Zvala se Roksanda Kovačević, imala je težak život ali nesalomiv i vedar duh, koji je do poslednjeg dana nije napustio. Kao dete, najviše sam volela da provodim vreme sa njom a njen stan u Nebojšinoj ulici bio je najnežnije i najušuškanije mesto u svemiru. I sada, posle toliko godina, svaki put kada heklam osetim mir i nežnost kao u tim danima, na tom posebnom mestu.
Kada sam dobila decu, heklala sam im šarene, mekane i nežne stvari, odeću i igračke koje su oni zvali „Isheklanovići“.
Volim i heklani nakit i kape a nekad su inspiracija svakodnevni prizori iz života.
Ispod su morski radovi, heklanje/makram, od kanapa i stvari izronjenih iz mora ili nađenih na obali. Uglavnom su to školjke i plovci, poneka varalica, reciklirano smeće i svetle grane drveta isprane morem.
Nekada plivamo do zavučenih plaža na kojima nikada nema ljudi ali ima dosta školjki i drugih dobrih nalaza. Posebno obožavam ove crvenkaste plovke sa ribarskih mreža, jer su retki i nije ih lako pronaći - naravno, kupovina ne dolazi u obzir. Prošle godine more je bilo neobično darežljivo pa je tu čak dvadesetak plovaka.
Od kupovnih stvari priznajem samo plutane pampure iz vinskih boca, koje je još i najlakše sakupiti.
Sve bušim jednim malim ručnim šilom koje mi je dao tata dok je još bio tu.
